Насиље у породици једно је од најтежих кршења основних људских права, а истовремено и област у којој брза и правилна реакција може спасити живот. Многе жртве не траже помоћ јер не знају која права имају, коме да се обрате и шта ће се десити након пријаве. Циљ овог текста је да те недоумице разреши – јасно, тачно и корисно. Објашњавамо шта се по закону сматра насиљем у породици, које све мере заштите постоје, колико трају, како се пријављује насиље и какву подршку жртва може да очекује.
Ако сте ви или неко близак у непосредној опасности, не чекајте – позовите полицију на 192 или путем броја за пријаву насиља у породици 0800-100-600.
Остатак овог текста објашњава како систем заштите функционише корак по корак.
Шта се сматра насиљем у породици
Насиље у породици је много шире од физичког напада. Закон препознаје више облика: физичко насиље (ударање, гурање, повреде), психичко (претње, застрашивање, вређање, уцене, контрола и изолација), сексуално насиље и економско насиље (ускраћивање средстава за живот, забрана рада, одузимање зараде или контрола над новцем). Ниједан од ових облика није „мање озбиљан” у очима закона – сви они представљају угрожавање телесног или душевног интегритета члана породице.
Важно је и ко се сматра „чланом породице”, јер је тај круг широк. Ту спадају супружници и бивши супружници, ванбрачни партнери садашњи и бивши, крвни сродници и сродници по тазбини, лица која су живела или живе у истом домаћинству, као и лица која имају заједничко дете или је дете на путу да буде рођено. То значи да заштита од насиља у породици не важи само за формални брак, већ покрива и ванбрачне и бивше односе, што је у пракси од огромног значаја.
Три система заштите - како се уклапају
Правну заштиту од насиља у породици у Србији пружају три међусобно повезана система, која могу деловати паралелно:
- Закон о спречавању насиља у породици – превентиван је по карактеру и уводи хитне мере које се изричу одмах, пре него што дође до тежих последица.
- Породични закон – предвиђа мере заштите од насиља у породици које одређује суд у парничном поступку и које трају дуже.
- Кривични законик – насиље у породици прописује као кривично дело, чиме се учинилац кажњава.
Ова три колосека нису алтернатива један другом – они се допуњују. Хитне мере пружају тренутну заштиту, мере заштите по Породичном закону обезбеђују трајнију сигурност, а кривични поступак води кажњавању учиниоца. У пракси се често покрећу истовремено, зато што свака служи различитој сврси. Разумевање те поделе је кључ да жртва искористи све што јој закон ставља на располагање.
Хитне мере заштите
Хитне мере су срце превентивног дела система јер делују одмах. Закон о спречавању насиља у породици предвиђа две хитне мере: привремено удаљење учиниоца из стана и привремену забрану учиниоцу да контактира жртву и да јој прилази. Циљ је да се насилник физички одвоји од жртве и да јој се обезбеди простор да се опорави и предузме даље кораке.
Хитну меру изриче надлежни полицијски службеник, и она траје 48 сати. На хитну меру не може се изјавити жалба, а она важи чак и ако учинилац одбије да прими наређење. Одмах након изрицања, полиција доставља предмет надлежном јавном тужиоцу, који у року од 24 часа процењује да ли постоји непосредна опасност и, ако постоји, предлаже суду продужење. Основни суд затим у року од 24 часа, ако утврди непосредну опасност, доноси решење – без одржавања рочишта – којим се хитна мера продужава за још 30 дана.
То значи да жртва добија до 32 дана заштите у најосетљивијем периоду, времену када је ризик од понављања насиља највећи. Ако учинилац прекрши хитну меру, чини прекршај за који је запрећена казна затвора до 60 дана, а прекршајни суд по правилу реагује веома брзо. Паралелно, спроводи се процена ризика и укључује се група за координацију и сарадњу, која израђује индивидуални план заштите и подршке жртви.
Мере заштите по Породичном закону
Док хитне мере пружају тренутну, кратку заштиту, мере заштите од насиља у породици по Породичном закону обезбеђују дуготрајнију сигурност. Њих одређује суд у парничном поступку, а закон предвиђа пет мера:
- налог за исељење из породичног стана или куће – без обзира на то ко је власник или закупац непокретности;
- налог за усељење у породични стан или кућу – такође без обзира на право својине или закупа;
- забрана приближавања члану породице на одређеној удаљености;
- забрана приступа у простор око места становања или места рада члана породице;
- забрана даљег узнемиравања члана породице.
Чињеница да се насилник може иселити из стана и када је он власник непокретности од суштинског је значаја – заштита жртве има предност над имовинским статусом. Мера заштите може трајати највише годину дана, али се може продужавати све док не престану разлози због којих је одређена. Време проведено у притвору или другом лишењу слободе у вези са истим насиљем урачунава се у трајање мере.
Поступак за одређивање мере заштите је хитан: прво рочиште заказује се у року од осам дана од пријема тужбе, а другостепени суд је дужан да о жалби одлучи у року од 15 дана. Тужбу за одређивање мере заштите могу поднети сам члан породице према коме је насиље извршено, његов законски заступник, јавни тужилац и орган старатељства – Центар за социјални рад. То значи да жртва није препуштена сама себи: и држава има активну улогу у покретању заштите.
Насиље у породици као кривично дело
Поред превентивних и породичноправних мера, насиље у породици је и самостално кривично дело прописано Кривичним закоником. Кривични поступак води кажњавању учиниоца и покреће се независно од грађанскоправне заштите. Управо зато што су у питању одвојени поступци, изрицање хитне мере или мере заштите не искључује кривичну одговорност, нити обрнуто.
Посебно је важно правило које се односи на кршење судски одређених мера: онај ко прекрши меру заштите од насиља у породици коју му је суд одредио може бити кажњен затвором, у распону који закон прописује за то дело. Систем, дакле, не само да штити жртву, већ и озбиљно санкционише сваки покушај да се заштита изигра. То жртви даје додатну сигурност – мера није само „папир”, већ обавеза чије кршење повлачи кривичне последице.
Како пријавити насиље у породици
Пријављивање насиља у породици није само право – за сваког грађанина који има сазнање о насиљу то је и законска обавеза. Насиље се може пријавити на више адреса, и све институције су дужне да поступе по свакој пријави:
- полицији – на број 192 или 0800-100-600;
- јавном тужилаштву;
- Центру за социјални рад као органу старатељства;
- здравственој установи, нарочито када постоје повреде.
Пријава се може поднети лично, телефоном, писмено, поштом или електронском поштом. Институције су законски обавезне да међусобно сарађују и да обавесте надлежног полицијског службеника и тужилаштво о сваком сазнању о насиљу. Важно је знати једну ствар о поверљивости: пријава институцијама покреће поступак, док позив СОС телефону остаје поверљив и намењен је информисању, савету и подршци, без аутоматског покретања поступка. Тако жртва може прво да се посаветује, а затим да одлучи о даљим корацима.
Након пријаве, надлежни органи спроводе процену ризика, по потреби изричу хитне мере и укључују групу за координацију и сарадњу која креира индивидуални план заштите. Жртва, ако то жели и ако јој то дозвољава емотивно и физичко стање, учествује у изради тог плана.
Када су деца жртве или сведоци насиља
Дете које трпи насиље, али и дете које је сведок насиља међу члановима породице, сматра се угроженим и ужива посебну заштиту. Насиље у породици зато никада није изоловано питање – оно директно утиче и на питања старатељства и вршења родитељског права. Постојање насиља једна је од најозбиљнијих околности које суд цени када одлучује коме ће дете бити поверено, будући да је водеће мерило увек најбољи интерес детета.
У ситуацијама раздвајања родитеља у којима је присутно насиље, питања заштите и питања поверавања детета често се решавају упоредо. О томе како се уређује поверавање детета и издржавање можете детаљније прочитати у нашем тексту о алиментацији и самосталном вршењу родитељског права. Центар за социјални рад и овде има кључну улогу – од ургентног збрињавања детета до налаза и мишљења који суду помажу да донесе одлуку у интересу детета.
Права и подршка за жртву
Заштита жртве не завршава се изрицањем мере. Систем предвиђа целовиту подршку кроз индивидуални план заштите, који осим правних мера може обухватити и психосоцијалну подршку, ургентно збрињавање и смештај у сигурну кућу када је то потребно ради безбедности. Жртва има право да буде обавештена о свим предузетим мерама и да активно учествује у обликовању сопствене заштите.
У поступцима заштите и кривичним поступцима жртва има право на пуномоћника – адвоката који је заступа, стара се о њеним интересима и обезбеђује да поступак тече брзо и правилно. За жртве које испуњавају услове може бити доступна и бесплатна правна помоћ. Присуство стручног заступника посебно је значајно зато што су ови поступци хитни и емотивно исцрпљујући, а рокови кратки – правовремено и правилно поднета тужба или предлог често пресудно утичу на исход.
Зашто ангажовати адвоката
Иако држава има активну улогу у заштити од насиља, самостално сналажење кроз три паралелна система – хитне мере, мере заштите и кривични поступак – уме да буде преоптерећујуће, нарочито у тренутку кризе. Адвокат помаже да се одабере праву комбинација правних средстава, да се тужба или предлог поднесу без грешака које одлажу заштиту и да се докази прикупе и изведу на прави начин. За заступање жртава и за све поступке из области породичних односа на располагању вам је адвокат за породично право у Новом Саду.
Ако желите шири преглед свих института породичног права – од брачних односа до старатељства – погледајте и наш водич кроз породично право у Србији, у оквиру кога је заштита од насиља једна од најважнијих тема.
Закључак
Заштита од насиља у породици почива на три стуба који делују заједно: хитне мере за тренутну заштиту, мере заштите по Породичном закону за трајнију сигурност и кривични поступак за кажњавање учиниоца. Закон је на страни жртве – насилник се може удаљити чак и из сопственог стана, институције су дужне да поступе по свакој пријави, а кршење мере повлачи озбиљне последице. Најважније је не ћутати и не чекати: правовремена пријава и стручна правна помоћ чине разлику.
Ако сте у непосредној опасности, позовите 192 или 0800-100-600. За поверљив савет и подршку доступна је Национална СОС линија на броју 0800-222-003. За правно заступање и заказивање консултација, обратите се адвокатској канцеларији Дојчиновић у Новом Саду.
Често постављана питања
Шта се све сматра насиљем у породици?
Насиље у породици обухвата више облика: физичко (ударање, гурање, повреде), психичко (претње, застрашивање, вређање, контрола и изолација), сексуално и економско насиље (ускраћивање средстава, забрана рада, одузимање зараде). Заштита се не односи само на супружнике, већ и на ванбрачне и бивше партнере, сроднике и лица која живе или су живела у истом домаћинству, као и на лица која имају заједничко дете.
Ко може да пријави насиље у породици?
Насиље може пријавити свако - за грађане који имају сазнање о насиљу то је и законска обавеза. Пријава се подноси полицији 192, јавном тужилаштву, Центру за социјални рад или здравственој установи, и то лично, телефоном, писмено или електронски. Институције су дужне да поступе по свакој пријави и да међусобно сарађују.
Колико трају хитне мере, а колико мере заштите?
Хитну меру изриче полицијски службеник и она траје 48 сати. На предлог јавног тужиоца суд је може продужити за још 30 дана, укупно до 32 дана. Мере заштите по Породичном закону одређује суд у парничном поступку и оне могу трајати највише годину дана, уз могућност продужавања док не престану разлози због којих су одређене.
Које мере заштите суд може да одреди?
Породични закон предвиђа пет мера: налог за исељење насилника из породичног стана или куће (без обзира на власништво), налог за усељење жртве, забрану приближавања на одређеној удаљености, забрану приступа простору око места становања или рада, и забрану даљег узнемиравања. Насилник се може иселити и када је власник непокретности - заштита жртве има предност над имовинским статусом.
Шта се дешава ако насилник прекрши меру?
Кршење хитне мере представља прекршај за који је запрећена казна затвора до 60 дана, а прекршајни суд реагује веома брзо. Кршење судски одређене мере заштите по Породичном закону повлачи кривичну одговорност и може се казнити затвором. Мера, дакле, није само формалност - њено непоштовање има озбиљне последице по учиниоца.
Коме да се обратим за хитну помоћ и подршку?
Ако сте у непосредној опасности, позовите полицију на 192 или јединствени број за хитне ситуације 112. За поверљив савет, информације и емотивну подршку доступна је бесплатна Национална СОС линија за жене са искуством насиља на броју 0800-222-003. За правно заступање обратите се адвокату за породично право, а за збрињавање и подршку Центру за социјални рад.
Имате правно питање?
Контактирајте адвоката Дојчиновића — одговарамо исти дан.