Прекршаји у радном праву спадају међу најчешће, а истовремено и најмање познате прекршаје са којима се сусрећу послодавци у Србији. Док саобраћајни прекршаји завршавају у медијима и свакодневним разговорима, прекршаји из радног односа остају у сенци — све док инспектор рада не закуца на врата. Тек тада многи послодавци схватају да им непоштовање наизглед „административних” обавеза може донети новчану казну која се мери стотинама хиљада, па и милионима динара.
Сада ћемо објаснити шта су прекршаји у области радног права, ко за њих одговара, који су најчешћи, колике су казне прописане Законом о раду, како тече прекршајни поступак против послодавца и – што је кључно – зашто се прекршајни поступак разликује од радног спора који покреће запослени.
Шта су прекршаји у области радног права
Прекршај је, према Закону о прекршајима, противправно дело које је законом или другим прописом одређено као прекршај и за које је прописана прекршајна санкција. Прекршаји у радном праву су они који настају повредом одредаба Закона о раду и пратећих прописа – Закона о безбедности и здрављу на раду, Закона о спречавању злостављања на раду, прописа о запошљавању странаца и других.
За разлику од кривичних дела, прекршаји представљају лакшу категорију деликата и воде се пред прекршајним судовима. То, међутим, не значи да су безазлени. Управо у области радних односа казне су међу највишима у целом прекршајном систему, јер закон полази од тога да послодавац који запошљава људе има појачану одговорност да поштује њихова права.
Битно је одмах разјаснити једну честу заблуду: прекршајна одговорност послодавца и потраживање запосленог нису иста ствар. Када инспекција утврди прекршај, држава кажњава послодавца новчаном казном која иде у буџет. Запослени тиме није обештећен – за своје потраживање (нпр. неисплаћену зараду) он мора посебно да покрене радни спор. О овој разлици детаљније пишемо ниже, јер је у пракси извор многих неспоразума.
Ко може бити прекршајно одговоран у радним односима
Закон о раду прописује казне за више категорија лица, а исти прекршај по правилу повлачи одговорност на више нивоа истовремено:
- Послодавац са својством правног лица – привредна друштва, установе, удружења и друге организације. Њима су прописане највише новчане казне.
- Предузетник – физичко лице које самостално обавља делатност. Казне су ниже него за правна лица, али и даље значајне.
- Одговорно лице у правном лицу – директор, заступник или друго лице овлашћено за одлучивање. Оно одговара лично, упоредо са правним лицем.
- Запослени – у одређеним, ужим случајевима и сам запослени може сносити одговорност, али тежиште прекршајне одговорности у радном праву готово увек је на страни послодавца.
То што за исти пропуст одговарају и правно лице и одговорно лице у њему није грешка закона, већ намера законодавца да директно одговорну особу учини свесном последица. У пракси то значи да једна повреда прописа може произвести две истовремене новчане казне.
Најчешћи прекршаји послодаваца
Иако је списак радноправних прекршаја дугачак, у пракси се одређени пропусти понављају изнова. Следе они са којима се инспекција рада најчешће сусреће.
Рад „на црно” - непријављени радник
Ангажовање лица без закљученог уговора о раду и без пријаве на обавезно социјално осигурање најтежи је и најчешће санкционисани прекршај у овој области. Закон о раду овлашћује инспектора рада да, ако затекне лице које ради а није засновало радни однос у складу са законом, решењем наложи послодавцу да са тим лицем закључи уговор о раду. Поред тога, послодавцу следи и прекршајна новчана казна, а накнадно се обрачунавају и неплаћени порези и доприноси. Уштеда коју послодавац мисли да остварује радом „на црно” по правилу се вишеструко врати као трошак.
Неисплата или неуредна исплата зараде
Зарада се мора исплаћивати у роковима утврђеним законом и општим актом, најмање једном месечно, а послодавац је дужан да запосленом уз сваку исплату достави обрачун (платни листић). Неисплата зараде, исплата „на руке” мимо евиденције, неисплата минулог рада, прековременог рада или других припадајућих примања – све су то прекршаји. Истовремено, неисплаћена зарада је и основ за радни спор у којем запослени потражује сам износ.
Непоседовање обавезних општих аката
Послодавци често верују да је довољно „пријавити” радника да би пословали у складу са законом. У стварности, закон од послодавца захтева читав низ општих и појединачних аката. Послодавци са десет или више запослених по правилу морају поседовати више обавезних општих аката са пратећим одлукама, међу којима су правилник о организацији и систематизацији послова, акти из области безбедности и здравља на раду, акт о процени ризика и пропис о поступку заштите од злостављања на раду. Изостанак ових аката, или њихова неусклађеност са законом, представља самосталан прекршај – независно од тога да ли је дошло до повреде нечијих конкретних права. Преузимање готових образаца са интернета, без правне провере, овде ствара лажан осећај сигурности.
Повреде радног времена и прековременог рада
Пуно радно време, распоред радног времена, прековремени рад, ноћни рад, прерасподела радног времена и одмори у току рада детаљно су уређени Законом о раду. Прековремени рад је ограничен и временски и по разлозима из којих се може увести, а свака исплата „паушалне” накнаде уместо законом прописаног увећања представља повреду. Нарочито су осетљиви прописи о раду малолетника и трудница, где су казне највише.
Ускраћивање годишњег одмора
Право на годишњи одмор је законско право које се не може одузети, нити се запослени тог права може унапред одрећи. Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора након месец дана непрекидног рада, при чему у тој календарској години има право на сразмерни део за сваки месец рада. Ускраћивање годишњег одмора, присиљавање на „исплату уместо одмора” мимо закона или необезбеђивање минималног трајања одмора – представљају прекршај.
Дискриминација и злостављање на раду (мобинг)
Забрана дискриминације при запошљавању и током рада, као и обавеза послодавца да обезбеди радну средину без злостављања, спадају међу најозбиљније радноправне обавезе. Послодавац је дужан да организује рад тако да спречи појаву злостављања, а ако поступак посредовања не успе, да предузме законом прописане мере. Повреде у овој области повлаче високе казне, а паралелно могу водити и судским поступцима за заштиту од дискриминације, односно злостављања.
Безбедност и здравље на раду
Иако је материја безбедности и здравља на раду уређена посебним законом, она је нераздвојно везана за радни однос. Необезбеђивање заштитне опреме, изостанак обуке запослених или непоседовање акта о процени ризика чести су налази инспекције и носе самосталне санкције.
Висине новчаних казни по Закону о раду
Казнене одредбе Закона о раду степеноване су према тежини прекршаја и према врсти прекршиоца. Што је повреда теже природе, то је и распон запрећене казне виши. Оквирно, за послодавца са својством правног лица распони су следећи:
- Најтежи прекршаји (нпр. незаконит рад малолетника, тешке повреде заштитних одредаба) – новчана казна у највишем распону, реда величине од 800.000 до 2.000.000 динара.
- Тешки прекршаји (нпр. дискриминација, злостављање на раду, заснивање радног односа противно закону, повреде у вези са зарадом и доприносима) -реда величине од 600.000 до 1.500.000 динара.
- Прекршаји средње тежине (нпр. повреде одредаба о годишњем одмору и радном времену) – реда величине од 400.000 до 1.000.000 динара.
- Лакши прекршаји – нижи распони, реда величине од 150.000 до 400.000 динара.
За предузетнике и за одговорна лица у правном лицу прописани су нижи, али не и занемарљиви износи – за одговорно лице казне се крећу од неколико десетина хиљада динара навише, у зависности од тежине прекршаја. Будући да се казнене одредбе повремено мењају изменама закона, тачан распон за конкретан прекршај увек треба проверити у важећем, пречишћеном тексту Закона о раду или уз помоћ адвоката, јер се распони и тачке прекршаја с временом усклађују.
Кључна порука није да се запамте конкретни износи, већ да се разуме ред величине: већина радноправних прекршаја за правно лице мери се у стотинама хиљада динара, и то по једном прекршају. Кумулација више пропуста утврђених у истом инспекцијском надзору лако доводи до збирне суме која може угрозити пословање.
Како тече прекршајни поступак против послодавца
Прекршајни поступак у области радних односа најчешће започиње инспекцијским надзором. Инспектор рада, по службеној дужности или по пријави запосленог, врши надзор и сачињава записник. Ако утврди неправилности, овлашћен је да донесе решење којим налаже њихово отклањање у одређеном року, а за прекршај подноси надлежном прекршајном суду захтев за покретање прекршајног поступка.
Након тога, поступак се води пред прекршајним судом, где послодавац има право на одбрану – да износи доказе, оспорава наводе из захтева, указује на олакшавајуће околности и, када је то у његовом интересу, користи законом предвиђене институте попут ублажавања казне или споразума о признању прекршаја. На првостепену одлуку прекршајног суда дозвољена је жалба.
Важно је знати да и прекршајни поступак застарева. Према Закону о прекршајима, поступак се по правилу не може покренути ни водити ако протекне годину дана од извршења прекршаја, уз апсолутни рок застарелости који наступа доцније. Због тога благовремена и стручна реакција – већ од тренутка када инспектор сачини записник – често одлучује о исходу.
Послодавцима који желе да овакве ситуације предупреде, односно да се у њима бране, на располагању је заступање у склопу радноправних односа, у оквиру којег се ради детаљна правна анализа аката које послодавац поседује и припрема за поступке инспекцијског надзора.
Прекршајни поступак и радни спор - зашто нису исто
Ово је најважнија дистинкција коју и послодавци и запослени треба да разумеју. Реч је о два потпуно одвојена поступка, са различитим циљевима:
- Прекршајни поступак води се између државе (преко инспекције као подносиоца захтева) и послодавца. Циљ је кажњавање прекршаја. Новчана казна се уплаћује у буџет, не запосленом.
- Радни спор покреће сам запослени тужбом против послодавца пред надлежним судом. Циљ је остваривање конкретног права запосленог – исплата неисплаћене зараде, поништај незаконитог отказа и враћање на рад, накнада штете и слично.
Из тога следи практична последица коју многи превиде: ако послодавац плати прекршајну казну, тиме није измирио оно што дугује запосленом. Запослени и даље мора посебно да тужи да би наплатио своје потраживање. И обрнуто – то што је запослени добио радни спор не значи аутоматски да ће послодавац бити прекршајно кажњен, нити то што инспекција није реаговала значи да запослени нема право на тужбу. Два колосека теку независно и, по потреби, паралелно.
Како се послодавац може заштитити
Најјефтинија одбрана од радноправних прекршаја је превенција. У пракси то значи неколико корака: усклађивање свих уговора о раду са законским елементима, доношење и редовно ажурирање обавезних општих аката, уредно вођење евиденција о радном времену и зарадама, благовремена исплата зарада уз достављање обрачуна и припрема документације пре него што инспекција дође, а не након тога.
Будући да се прописи мењају, једнократно усклађивање није довољно – обавезе се морају пратити континуирано. Управо зато многи послодавци бирају континуирану правну подршку уместо да реагују тек када добију захтев за покретање прекршајног поступка. Подсетимо: непоседовање обавезних аката је прекршај сам по себи, чак и када нико од запослених није оштећен, па је ово област у којој се улагање у превенцију готово увек исплати.
Права запосленог када послодавац прекрши закон
Ако сматрате да вам послодавац крши права из радног односа, на располагању су вам два независна пута, која се могу користити истовремено. Прво, можете поднети пријаву инспекцији рада, која ће извршити надзор и, ако утврди прекршај, покренути прекршајни поступак против послодавца. Друго, за остваривање сопственог потраживања – нпр. наплату неисплаћене зараде или оспоравање незаконитог отказа – морате покренути радни спор, у законом прописаним роковима који умеју да буду кратки.
Због кратких рокова у радним споровима, одлагање реакције може значити губитак права, без обзира на то колико је повреда очигледна. Зато се препоручује благовремена консултација, како бисте проверили коју комбинацију правних средстава у вашем случају има смисла користити.
Закључак
Прекршаји у области радног права нису формалност – то су повреде са озбиљним финансијским последицама за послодавце и значајним последицама по права запослених. Кључ је у разумевању да једна повреда може покренути више паралелних механизама: решење инспекције, прекршајну казну за правно лице и за одговорно лице, и засебан радни спор. Послодавцима се исплати да послују превентивно усклађено, а запосленима да реагују благовремено и кроз прави поступак.
За одбрану у конкретном предмету погледајте страницу адвокат за прекршајне поступке а за усклађивање пословања и заступање послодаваца страницу радноправни односи. За анализу ваше ситуације и заказивање консултација, обратите се адвокатској канцеларији Дојчиновић у Новом Саду.
Често постављана питања
Колика је казна ако радник није пријављен (рад „на црно”)?
Рад без закљученог уговора и без пријаве на осигурање спада међу најтеже радноправне прекршаје и за правно лице повлачи новчану казну реда величине стотина хиљада, па и преко милион динара, уз казну за одговорно лице. Поред тога, инспектор рада може решењем наложити послодавцу да са затеченим лицем закључи уговор о раду, а накнадно се обрачунавају и неплаћени порези и доприноси. Тачан распон зависи од конкретне квалификације прекршаја у важећем Закону о раду.
Ко покреће прекршајни поступак против послодавца?
Поступак најчешће иницира инспекција рада. Након надзора и сачињеног записника, инспектор подноси надлежном прекршајном суду захтев за покретање прекршајног поступка. Надзор може бити покренут по службеној дужности или на основу пријаве запосленог, синдиката или трећег лица.
Да ли и запослени може бити прекршајно одговоран?
У радном праву тежиште прекршајне одговорности готово увек је на послодавцу — правном лицу, предузетнику и одговорном лицу у правном лицу. Запослени може сносити одговорност само у ужим, законом прописаним ситуацијама. У огромној већини случајева, за повреде прописа о раду одговара послодавац, а не запослени.
Колики је рок застарелости за радноправни прекршај?
Према Закону о прекршајима, прекршајни поступак се по правилу не може покренути ни водити ако протекне годину дана од дана извршења прекршаја, уз апсолутни рок застарелости који наступа доцније. Због тога је благовремена реакција — већ од тренутка инспекцијског надзора — често пресудна за исход поступка.
Да ли плаћена прекршајна казна решава и спор са запосленим?
Не. Прекршајна казна се уплаћује у буџет и представља санкцију државе према послодавцу. Она не обештећује запосленог. За своје потраживање — нпр. неисплаћену зараду или поништај незаконитог отказа — запослени мора посебно да покрене радни спор. Два поступка су независна и могу тећи паралелно.
Које опште акте послодавац мора да поседује да би избегао казну?
Закон захтева низ обавезних општих и појединачних аката, чији обим зависи од броја запослених и делатности. Послодавци са десет и више запослених по правилу морају имати више обавезних аката, међу којима правилник о организацији и систематизацији, акте из области безбедности и здравља на раду, акт о процени ризика и пропис о поступку заштите од злостављања на раду. Непоседовање обавезних аката је самосталан прекршај, чак и када нико није оштећен, па се препоручује правна провера документације.
Имате правно питање?
Контактирајте адвоката Дојчиновића — одговарамо исти дан.